Србија се тренутно суочава са озбиљним изазовима у транспортној индустрији услед све већег мањка професионалних возача.

Иако је у децембру српска влада одобрила предлог за измену Закона о безбедности саобраћаја на путевима као покушај решавања овог растућег проблема, ситуација остаје далеко од решене, навео је Горан Алексић из Удружења за друмски саобраћај 'Србијатранспорт'.

Проблем смањених редова професионалних возача већ дуго истичу стручњаци у Србији, постајући видљивији јавности како се све више страних држављана појављује за воланима београдских јавних аутобуса.

Транспортне компаније су почетком октобра захтевале искључење професионалних возача из Система за улазак и излазак (EES), који електронски бележи доласке и одласке за земље ЕУ, Швајцарске и Норвешке, тврдећи да би овај систем могао погоршати изазове с којима се возачи већ суочавају, укључујући прекорачење дозвола боравка.

Удружења проезног транспорта упозорила су да ако EES буде спроведен, недостатак возача у већ ионако оптерећеној транспортној индустрији могао би довести до готово потпуног застоја у друмском превозу робе у року од четири до шест месеци.

Протест на граничном прелазу Батровци крајем октобра подвукао је хитност ове ситуације, пошто су српски возачи накратко обуставили теретни транспорт.

Иако су разговори с представницима владе указали на отвореност да се ови изазови реше, конкретни резултати нису постигнути.

Предложене правне измене имају за циљ поједностављење поступка сертификације за стицање стручне возачке квалификације, што је главна брига транспортне заједнице.

Иако би то могло помоћи унутарњем превозу робе и путника у Србији, међународни возачи ће и даље требати нове дозволе са међународним кодом важећим до седам година.

Горан Алексић истиче да Србија мора унапредити услове за професионалне возаче, наводећи да продужење важења сертификата квалификације са пет на седам година представља позитиван корак.

Према подацима Агенције за безбедност саобраћаја, 82,303 професионалних возача ће у 2024. видети истек њихових сертификата квалификације.

Недостатак професионалних возача у Србији је раван, са проценама које указују на дефицит од преко 30,000 возача у секторима путничког и теретног саобраћаја.

Алексић наглашава важност образовања у решавању овог поремећаја, упућујући на високе трошкове као препреку за добијање потребних квалификација.

Предложено је субвенционисање обуке за професионалне возаче као решење.

Алексић такође указује на демографски изазов представљен старењем популације возача, где је више од 35% старијих од 55 година, док је само 16,000 возача млађе од 30 година.

Иако се бројни млади појединци уписују у стручно оспособљавање за возаче, мало њих то види као каријеру.

Поред тога, компетентност лица која обучавају возаче доведена је у питање, наглашавајући потребу за побољшањем селекције и квалитета обуке.

Од 2020. до 2024. године, издато је само 4,865 нових сертификата квалификације, што је знатно мање од очекиваних 26,000 нових возача.

Ситуацију додатно погоршава око 20,000-25,000 српских возача који раде за стране компаније у ЕУ.

Алексић се залаже за унапређење услова у ЦПЦ центрима за обуку, смањење трошкова обуке и увођење подстицаја за кандидате за младе возаче.

Предложене мере укључују бесплатно здравствено осигурање и пореске олакшице како би се подстакли нови улази у професију.

Иако се признају позитивни кораци, као што је подстицање већег броја жена у ову професију, Алексић истиче да и даље постоји значајан рад који треба обавити.

Проблем недостатка професионалних возача није само српски проблем већ и глобални, са потенцијално дугорочним последицама за Србију уколико не буде правилно адресиран.

Критична природа овог проблема илустрована је забринутошћу да би основне свакодневне услуге, као што је достава млека, могле бити угрожене ако се тренд настави.