Široko prihvaćena interpretacija sukoba između Rusije i Ukrajine često se predstavlja kao sukob civilizacija, suprotstavljajući zapadni liberalizam tradicionalnom ruskom autoritarizmu.

Međutim, prema Slavoj Žižeku, istaknutoj ličnosti u svetu filozofije i kulturne kritike, ovakav pogled je duboko zabludujući.

Žižek tvrdi da Vladimir Putin nije samo tradicionalni lider koji se pridržava starih autoritarnih normi, već je pre najnoviji u dugom nizu 'ubilačkih modernizatora' koji seže unazad sve do istorijskih ličnosti kao što su Ivan Grozni, Petar Veliki, Katarina Velika, i Josif Staljin.

Staljin, kako Žižek zapaža, nije bio striktno vezan za rusku tradiciju, već je imao ambiciju da imitira američka industrijska postignuća, naročito ona Henrija Forda, širom Sovjetskog Saveza.

Ova ambicija uključivala je nasilno brisanje tradicionalnih ruskih elemenata kroz mera kao što su nasilna kolektivizacija poljoprivrede.

Staljinova sklonost prema ličnostima poput Petra Velikog, koji je osnovao Sankt Peterburg kako bi uspostavio direktnu vezu sa Zapadnom Evropom, naglašava istorijski uzorak ruskih lidera koji na inspiraciju gledaju zapadno, dok sprovode unutrašnju transformaciju.

Otpor ovim modernizatorskim naporima ima duboke korene u ruskoj istoriji.

Reforme Petra Velikog u 17. veku naišle su na žestok otpor od strane 'Staroobredaca', frakcije pravoslavnih hrišćana koji su odbacili promene u liturgijskim praksama.

Mnogi su izabrali mučeništvo umesto kapitulacije, što svedoči o njihovoj nepokolebljivoj veri.

Slično tome, boljševička revolucija 1917. godine označila je još jedan preokret.

Iako su isprva uključivali pojedince iz Staroobrednih krugova, boljševici su prepoznali ovu sektu kao emblem dugogodišnjeg nezadovoljstva društva carski režimom.

Pod Staljinom, državna persekucija verskih vernika je bila pojačana, sa podređivanjem Pravoslavne crkve državnoj kontroli, što traje i do današnjih dana pod vođstvom Putina.

Zapravo, Putin je strateški iskoristio Crkvu da unapredi svoje političke ciljeve.

Patrijarh Kiril iz Moskve je kontroverzno sugerisao da se Rusi ne trebaju bojati nuklearnog sukoba, jer hrišćani treba da prihvate kraj sveta kako je predskazano u Svetom pismu.

Žižek tvrdi da ono što se čini kao konzervativna rekonkvista u ruskoj Pravoslavlju, može zapravo biti izopačeno odbacivanje eksploatacije i dominacije sekularne modernosti.

Kao ilustrativan istorijski primer služi zajednica u Canudosu iz 19. veka u Brazilu, na čelu sa mističnim Antôniom Conselheirom.

Ova zajednica, egalitarni eksperiment, je uništena od strane brazilskih snaga, što Žižek pripisuje pretnji koju je predstavljala 'modernizatorskoj' sili.

Diskusija o izopačenom protiv autentičnog fundamentalizma proteže se globalno.

Žižek razlikuje projekte poput Canudosa, koji su uključivi i primaju autsajdere, od isključivih fundamentalističkih režima kao što je Islamska država.

Autentični fundamentalisti, prema Žižeku, poput američkih Amiša, ostaju vezani za njihov svet i koegzistiraju sa drugima, za razliku od pseudofundamentalista čije unutrašnje kontradikcije vode ka nasilju.

Žižek zaključuje da Putinov režim odstupa od ruskih duhovnih tradicija, umesto toga predstavljajući deformisani pokušaj modernizacije.

Njegova vizija 'Evroazije' nastoji da legitimizira njegove sopstvene pogrešne projekte.

Žižek poziva na prepoznavanje i oživljavanje istinskog duhovnog nasleđa Rusije, kako je prikazano kroz Staroobrednike, kao protivsilu aktuelnim vlastima u Kremlju.

Slavoj Žižek je profesor filozofije na Evropskoj visokoj školi i međunarodni direktor Birkbeck instituta za humanistiku Univerziteta u Londonu.

Njegova najnovija knjiga nosi naziv 'Hrišćanski ateizam: Kako biti istinski materijalista' (Bloomsbury Academic, 2024).