Željka Bojić, 35-godišnja bivša studentkinja medicine, oličava izazovan put hiljada ljudi koji čekaju transplantacije organa.

Više od dve godine, Bojić se nalazi na listi čekanja za transplantaciju jetre, što je svedočanstvo njene lične izdržljivosti, kao i sistemskih problema koji utiču na usluge transplantacije.

Njena priča počinje 2010.

godine kada je rutinski ultrazvuk zbog potencijalnih kamenaca u žučnoj kesi doveo do neočekivane dijagnoze.

Tada, kao studentkinja druge godine medicine na Univerzitetu u Beogradu, Bojić nije bila svesna da je na početku dugačkog medicinskog putovanja.

'Sećam se, bio je hladan treći novembar kada sam imala zakazanu operaciju.

Mislila sam da ću se vratiti na studije za dve nedelje,' priseća se Bojić.

'Nisam znala da ću se boriti za život i da će to biti poslednji put kada sam kao student bila u predavaonici.'

Nakon operacije pojavile su se komplikacije, retka pojava koja je poremetila njen oporavak.

'Sve bolje prognoze postale su gore.

Osećala sam kako mi život izmiče,' seća se.

Preokret je nastao kada je dr Nebojša Stanković, hirurg na Vojno-medicinskoj akademiji, uspeo u operaciji koja joj je vratila nadu, i to slučajno na njen 21.

rođendan.

Godinama nakon te ključne intervencije, Bojić je živela što normalnijim životom.

Sa redovnom terapijom i medicinskim pregledima, održavala je privid običnog života.

Međutim, sporadične epizode holangitisa počele su da se javljaju i postajale su otporne na standardne antibiotske tretmane.

Rutinski pregled konačno je potvrdio njene strahove: jetra je ulazila u cirozu, i samo transplantacija mogla je pružiti trajno rešenje.

'Bila sam u šoku.

Milion pitanja mi je prolazilo kroz glavu,' kaže.

Stvarnost njene dijagnoze istakla je krhkost života, bolno saznanje s kojim se susrela u junu 2022.

kada je stavljenа na zvaničnu listu čekanja za transplantaciju.

Od tada, njen život definiše čekanje – i nada.

'Vaši snovi i planovi su na pauzi, ali svaki dan je ispunjen nadom da bi današnji poziv mogao biti taj,' primeti.

'Više od dve godine, uprkos svakodnevnom zvonjavi mog telefona, poziv koji mi najviše treba nije stigao.'

Bojić je odlučila da ne čeka u tišini.

Umesto toga, ona se zalaže i za sebe i za otprilike 2.000 drugih u Srbiji kojima je potrebna transplantacija.

Kao aktivni član udruženja pacijenata 'Zajedno za novi život', javno deli svoje putovanje, nadajući se da će promeniti sumornu statistiku doniranja organa u svojoj zemlji.

'Transplantacija reflektuje solidarnost i humanost društva,' tvrdi.

Priča Bojićeve, mada lična, osvetljava šire probleme unutar zdravstvenog sistema Srbije.

Napori za poboljšanje stope doniranja organa i uspešnosti transplantacija su od suštinskog značaja, ne samo za spasavanje života, već i za prikazivanje medicinskog i društvenog napretka.

Njena priča ističe hitnost rešavanja ovih izazova, podsećajući i donosioca odluka i javnost na životno promenljiv uticaj blagovremenih medicinskih intervencija.